Прилагођенапретрага
Java and the Duke logo are trademarks or registered trademarks of Sun Microsystems, Inc. in the United States and other countries.
ПрилагођенаNapomena:
Članak je prvobitno objavljen u časopisu "Mikro" Februara 2004. godine. Ljubaznošću autora moguće je preuzeti i verziju pripremljenu za štampu u PDF formatu (155 KB). Sva prava zadržana.
Sve je veći broj mobilnih telefona s naprednim opcijama, što je uz pad cena doprinelo da se u ekonomskoj klasi nađu mnogi modeli sa ekranima u boji i memorijom solidne veličine. Gotovo svi novi telefoni podržavaju mikro izdanje Jave J2ME (Java 2 Micro Edition), a to omogućava da se aplikacije i igre lako instaliraju, preuzimanjem s Interneta ili sa stonog računara.
J2ME je verzija Jave koja je namenjena mobilim telefonima, pejdžerima, LDP i sličnim uređajima. Brojne kompanije su se pridružile njenom razvoju. Razvojni alati se mogu preuzeti s adrese http://java.sun.com/j2me/download.html.
J2ME pruža kompletna rešenja za mrežne aplikacije visokog nivoa, omogućava proizvođačima uređaja, davaocima usluga kao i piscima softvera da razvijaju namenske aplikacije za svoje korisnike. Usaglašena je sa osnovnim smernicama u razvoju Jave, kao što su bezbednost i nezavisnost od platforme.
Po čemu se ovo izdanje Jave razlikuje od standardnog J2SE (Java 2 Standard Edition)? Što se koncepta jezika tiče, razlike uopšte nema, ali je ima u broju osnovnih ugrađenih klasa. Mnoštvo raznovrsnih klasa koje postoje u standardnom izdanju Jave omogućavaju da se pri razvoju aplikacija pažnja obrati na detalje algoritma, jer je većina tehničkih pitanja već rešena. Što se mikro izdanja Jave tiče, situacija je znatno drugačija. U ovom smanjenom izdanju nalazi se veoma mali broj klasa na koje su programeri standardne Jave navikli, a i one su uglavnom siromašnije po mogućnostima.
S gledišta visokog nivoa, J2ME definiše izvršno okruženje (runtime enviroment) koje se sastoji od niza Javinih virtuelnih mašina za različite uređaje, grupe biblioteka i API-ja koje se mogu izvršavati na svim od virtuelnim mašinama. Najvažniji deo je Javina virtuelna mašina koja se izvršava na operativnom sistemu uređaja. Iznad toga je specifična J2ME konfiguracija, skup biblioteka koje pružaju osnovnu funkcionalnost zasnovanu na mogućnostima uređaja. Na vrhu je jedan J2ME profil ili pak više njih koji se sastoji od dodatnih bibilioteka što koriste neke od specifičnosti pojedinih uređaja. J2ME definiše i razne alatke za izvoz programa i konfigurisanje uređaja.
Vrlo je važno naglasiti razliku između konfiguracija i profila.
Mobilni telefoni, pejdžeri i drugi mali uređaji razlikuju se po mnogo čemu, ali ipak, koriste slične procesore i imaju slične kapacitete memorije. Iz tih razloga postoje konfiguracije. One definišu horizontalno grupisanje proizvoda na nivou procesorske snage i raspoložive memorije. Na osnovu te informacije definišu se elementi jezika Java i biblioteke što će biti podržani i koja će se virtuelna mašina koristiti. Danas, postoje dve standardne konfiguracije : Konfiguracija za ograničene povezane uređaje (Connected Limited Device Configuration, CLDC)i Konfiguracija za povezane uređaje (Connected Device Configuration, CDC).
Ciljna grupa CDC-a su procesorski relativno jaki uređaji direkno povezani na neku vrstu mreže, kao što su Internet TV prijemnici i uređaji za navigaciju u automobilu. Takvi uređaji su veoma retki na našem tržištu. CDC sadrži potpunu Javinu virtuelnu mašinu, vrlo sličnu onoj koja se koristi u J2SE.
Prema zvaničnoj specifikaciji, to su uređaji s 32-bitnim procesorom, bar 2 MB slobodne memorije za Javu, povezani na neku vrstu mreže do 9600 b/s. Detaljnije informacije o tome potražite na: http://www.jcp.org/jsr/detail/36.jsp.
J2ME je više usmerena ka drugom tipu konfiguracije, CLDC. Ona je mnogo manje zahtevna od CDC-a. Napravljena je sa idejom da bude najveći zajednički deo za sve uređaje s Java platformom, pre svega u oblasti rada na mreži, bezbednosti i ulazno-izlaznog interfejsa. Najzanimljiviji uređaji koji podržavaju CLDC jesu mobilni telefoni, a tu su i dvosmerni pejdžeri, LDP uređaji i sl.
Najznačajnija razlika u odnosu na CDC jeste specifikacija memorije koja zahtevaja od 160 KB do 512 KB. Ta granica nije previše stroga i očita je konvergencija jednoj zajedničkoj specifikaciji.
Svaka konfiguracija podržava određene mogućnosti Javine virtuelne mašine. Virtuelna mašina za CLDC je KVM (Kilo Virtual Machine). KVM je neuporedivo manja od CVM, virtuelne mašine za CDC budući da podržava daleko manje osobina standardne Javine virtuelne mašine.
KVM je celovito izvršno okruženje za male uređaje. To je prava virtuelna mašina, po specifikacijama Javine virtuelne mašine izuzev što ima neke osobine usko vezane za rad uređaja s ograničenom memorijom i procesorskom snagom.
CVM je pravljena za moćnije uređaje. Podržava sve osobine virtuelnu mašinu 1.3 za Javu 2, bezbednosne biblioteke, Javin lokalni interfejs JNI (Java Native Interface) i daljinsko pozivanje metoda RMI (Remote Method Invocation).
Java platforme su vertikalno grupisane po profilima. U suštini, profil je skup API-ja koje se nalaze na vrhu konfiguracija i omogućavaju programski pristup funkcijama koje zavise od mašine.
Profil mobilnih informacionih uređaja MIDP (Mobile Information Device Profile) dizajniran je tako da se koristi sa CLDC-om. To je skup API-ja za prenosive uređaje poput mobilnih telefona i dvosmernih pejdžera. MIDP sadrži klase za korisničko okruženje, rad u mreži i trajno skladištenje, sadrži i elemente koji omogućavaju snimanje novih aplikacija na uređaje. Aplikacije na tom profilu zovu se MIDleti.
Profil PDA je takođe namenjen CLDC-u. Tu je, zatim Osnovni profil za CDC, karakterističan po tome što nema API-ja za user interface, kao i profili Personal i RMI koji ga nasleđuju. Ovde ćemo razmotrati samo nama najzanimljiviji profil MIDP konfiguracija za ograničeno povezane uređaje.
CLDC definiše standardni, najveći zajednički deo za male uređaje ograničenih resursa. Na tom nivou ne postoji razlika između pejdžera i mobilnog telefona. Korisničkio okruženje, životni ciklus aplikacije, interakcija s korisnikom i upravljanje događajima nisu rešeni u CLDC već se to definiše na nivou profila. Ove uređaje povezuje mala memorija i moć procesora. Svi oni podržavaju kompletan CDLC što znači da nema opcionih delova. Osnovni razlozi za celovitu podršku su prenosivost i komunikacija raznih sličnih uređaja.
Upravo zato što mora da podrži presek osobina svih malih uređaja, KVM ne sadrži izvestan broj elemenata Javine virtuelne mašine, iako je potpuno izvršno okruženje. Nekih nema zbog nedostatka hardvera, velike potrošnje memorije ili smanjene bezbednosti (Na primer, nije moguće koristiti realne brojeve). Metoda Object.finalize() nije podržana, a podržane su samo tri klase za greške: java.lang.Error, java.lang.OutOfMemoryError i java.lang.VirtualMachineError.
Provera ispravnosti klasa u vreme izvršavanja, koja postoji u J2SE, izbačena je zbog velike potrošnje memorije. To je prebačeno na razvoju platformu, pa se nakon prevođenja proverava i ispravnost. Izvršne dataoteke se zbog toga povećavju, ali se provera u vreme izvršavanja sprovodi vrlo brzo i uz minimalni utrošak memorije.
Budući da sve greške koje izazivaju originalne klase moraju podržavati i nasleđene klase, pored osnovnih klasa grešaka izvedene su i neophodne klase Exception. Osim očigledno veoma uskog skupa klasa, mnoge su klase siromašnije od standardnih. Navedimo kao primer java.lang.Math. Pošto nema realnih ni kompleksnih brojeva, izbačene su sve metode koje ih koriste, tako da je broj metoda sasvim smanjen. Budući da na nekim uređaje ne postoji sistem datoteka, nema ni klasa za rad s datotekama. Rad na mreži je prilično promenjen i pojednostavljen klasama iz paketa javax.microedition.io.
Nova generacija CLDC-a se razvoja i pretpostavlja se da će unaprediti aktuelni CDLC. Očekuje se približavanje standardnoj Javi dodavanjem realnih brojeva i većih mogućnosti za obradu grešaka, naravno uz kompatibilnost sa starijom verzijom.
Kao što smo već pomenuli, svi programi u profilu MIDP se nazivaju MIDleti. Glavna klasa mora naslediti specijalnu klasu MIDlet. Ta klasa se nalazi u paketu javax.microedition.midlet i upravlja životnim ciklusom aplikacije.
MIDleti se mogu uporediti sa J2SE apletima, s tim što je njihovo stanje nezavisnije od stanja prikazivanja. MIDlet može postojati u četiri stanja – učitan, aktivan, zaustavljen i uništen. Nakon učitavanja je MIDleta i pozivanja konstruktora, on se nalazi u stanju «učitan». To se događa u bilo kom trenutku pre pozivanja metode startApp() tog MIDleta. Posle pozivanja te metode, MIDlet prelazi u aktivno stanje, sve do pozivanja metode pauseApp() koja ga zaustavlja ili destroyApp() koja završava život MIDleta. Stanje se menja tek kada metoda koja je inicirala promenu bude potpuno izvršena. U metodi pauseApp() treba zaustaviti animaciju i osloboditi resurse koji nisu neophodni tokom pauze. Time se izbegavju sukobi sa aplikacijama koje se izvršavaju u pozadini, i nepotrebna potrošnja baterije.
Metodi destroyApp() prosleđuje se jedan logički parametar. Ako je false, MIDlet može da odbije gašenje izazivanjem izuzetka MIDletStateChangeException. MIDleti mogu zahtevati nastavak izvršavanja pozivanjem resumeRequest(). Ako MIDlet odluči da pređe u stanje pauze, treba obavestiti upravljača aplikacije metodom notifyPaused(). Ako želi da završi životni ciklus, MIDlet može pozvati metodu notifyDestroyed(). Metoda System.exit() nije podržana u MIDP i prouzrokovaće izuzetak umesto gašenja aplikacije.
Pojedini uređaji mogu ugasiti aplikaciju i bez pozivanja destroyApp(), recimo zbog telefonskog poziva ili ako se baterija istrošila. Prema tome, ne možete se osloniti na tu metodu da biste čuvali informacija koje je korisnik uneo ili izmenio.
MIDleti mogu biti pozadinske aplikacije ili aplikacije koje komuniciraju s korisnikom. Interaktivne aplikacije mogu prikazati informacije korisniku pomoću instance klase Display. MIDlet može dobiti svoju instancu klase Display pozivanjem Display.getDisplay(midlet), tako što metodi prosledi sebe kao parametar.
Klasa Display i sve druge klase korisničkog okruženja MIDP-a nalaze se u paketu javax.microedition.lcdui. Klasa Display sadrži metod setCurrent() koji prikazuje sadržaj MIDleta. Ekran uređaja ne mora da prikaže ono što MIDlet zahteva - metod setCurrent() utiče samo na unutrašnje stanje interfejsa MIDleta i obaveštava upravljača aplikacije da bi MIDlet želeo objekat tipa Displayable bude prikazan. Razlika između Display i Displayable je da klasa Display predstavlja sadržaj ekrana uređaja, dok je Displayable predstavlja nešto što se može prikazati na tom ekranu. MIDlet može pozvati metoda isShown() klase Displayable da utvrdi bi utvrdio da li je njen sadržaj zaista prikazan na ekranu.
API korisničkog interfejsa za MIDP je podeljen u dva dela, API niskog i visokog nivoa. API visokog nivoa sadrži elemente kao što su dugmad, liste i polja za unos. Za razliku od AWT-a iz J2SE nije moguće kombinovati elemente visokog i niskog nivoa.
Postoje samo dva fiksna podnivoa elemenata API-ja visokog nivoa: Screen i Item. Screen je natklasa svih elemenata visokog nivoa koji popunjavaju čitav ekran, a Item je natklasa svih elemenata koji se mogu postaviti na Form ili Alert, specijalizovane naslednike klase Screen.
Klase visokog nivoa kao što je Screen i klasa niskog nivoa Canvas imaju zajedničku osnovnu klasu Displayable. Sve potklase Displayable popunjavaju čitav ekran uređaja. Potklase klase Displayable se mogu prikazati pozivanjem metoda setCurrent() objekta Display. Ekranu MIDleta se može pristupiti pozivanjem metode getDisplay(), kojoj se MIDlet prosleđuje kao parametar.
Alert je najjednostavniji naslednik klase Screen, a služi za prikazivanje dijaloga na izvestano vreme. Sastoji se od naslova, teksta i slike opciono. Moguće je podesiti period prikazivanja objekta toga tipa pre prikazivanje sledećeg ekrana. Evo kratkog primera koda:
Alert alert = new Alert("HelloAlert");
alert.setTimeout(Alert.FOREVER);
display.setCurrent(alert);Najvažnija potklasa klase Screen je Form. Ona može sadržati proizvoljan broj elemenata, naslednika klase Item kao što su StringItem, TextField i ChoiceGroup. Sve klase sadrže natpis kome se pristupa pomoći metoda setLabel() i getLabel(). Klasa Item je apstraktna i ne možete praviti izvedene klase. Naslednici te klase se ne mogu ređati proizvoljno, već ih klasa Form raspoređuje po unutrašnjoj logici.
Suprotno od stonih računara, koji na velikom ekranu prikazuju kontrole i menije, u interakciji s korisnicima mobilnih telefona primenjen je drugačiji pristup. Većina uređaja podržava "meke tastere", koji nemaju fiksnu funkcionalnost, već se ona određuje dinamički prema potrebama aplikacije. Neki uređaji uopšte i nemaju te tastere, a sve komande se izvršavaju kretanjem kroz menije. MIDP mora da apstrakuje sve te uređaje u jedinstveni interfejs primenljiv na sve njih, nezavisno od postojanja i broja mekih tastera. Zbog toga paket lcdui nema komnde za rad sa tasterima ili menijima, već ima apstraktnu klasu Command. Realizacija tog intrefejsa se može dodati bilo kom nasledniku klase Displayable. Neki od njih su klase Form, List i TextBox visokog nivoa API-ja ili Canvas u API-ju niskog nivoa.
Ne postoji mogućnost da se odrede parametari prikazivanja elemenata klase Command na ekranu. Klasa Displayable je zadužena za celokupno predstavljanje elemenata klase Command na ekranu - možete uticati samo na natpis komande, i na semantičke informacije. Semantičke informacije se sastoje od tipa i prioriteta. Prioritet dopušta uređaju da odredi koje su komande prikazane kao meki tasteri ako ima više komandi nego takvih tastera; za takve komande se automatski pravi poseban meni. Tip informacije je dodatni podatak koji pomaže uređaju pri određivanju načina prikazivanja komande. Na primer, ako je komanda Exit uvek na krajnjem levom mekom tasteru u standardnim aplikacijama, MIDP će podržati takvo prikazavanje i nadalje, da bi se zadržao ujednačen izgled i utisak.
Za razliku od API-ja visokod nivoa, API niskog nivoa omogućava detaljno upravljanje prikazom sve do piksela.
Za tu namenu paket lcdui ima specijalan ekran, Canvas. Klasa Canvas ne sadrži metode za crtanje, ali sadrži metodu paint(), sličnu istoimenoj metodi AWT komponata. Kad god upravljač programa zaključi da je neophodno nešto nacrtati na ekranu, poziva se metoda paint() klase Canvas. Jedini parmetar metode paint() je objekat klase Graphics. Za razliku od klasa visokog nivoa, postoje mnoge sličnosti između AWT-a i API-ja niskog nivoa.
Objekat klase Graphics sadrži sve neophodne metode za crtanje po ekranu, kao što su drawLine() za crtanje linija, fillRect() za crtanje popunjenog pravougaonika ili drawString() za ispisivanje teksta.
Ipak, za razliku od AWT-a, lcdui ne dozvoljava mešanje grafike niskog i visokog nivoa, što znači da se ne mogu prikazati na istom ekranu.
Upravljač programa zna da mora pozvati metodu paint() klase Canvas kada je instanca te klase prikazana na ekranu. Ipak, ponovno crtanje se može zahtevati bilo kada. Pozivanjem metode repaint() klase Canvas odmah obaveštavate sistem da je ponovno iscrtavanje neophodno i pokreće se metoda paint(), ali ne odmah, već nakon obrade tekućeg događaja. Može se desiti da bude poslato više zahteva za ponovno iscrtavanje pre nego što se paint() zaista pozove. To najčešće ne predstavlja problem, ali ako se radi sa animacijama, najbezbedniji način da se ekran osveži jeste pozvanjem metode Display.callSerially() ili iscrtavanje iz posebne niti. Iscrtavanje se može “pogurati” metodom serviceRepaints().
Klasa Canvas sadrži metode za obradu korisničkih događaja. Za ulazne tastere, klasa sadrži metode: keyPressed(), keyReleased() i keyRepeated(). Metoda keyPressed() poziva se kada je pritisnut neki taster, keyRepeated() kada se taster drži neko vreme, a keyReleased() se poziva kada se taster otpusti. Sve tri sadrže celobrojni parametar koji predstavlja Unicode znak vezan za određeni taster. Ako za taster ne postoji Unicode znak, prosležuje se negativna vrednost.
MIDP definiše sledeće konstante tastera sa standardne ITU-T tastature: KEY_NUM0, KEY_NUM1, KEY_NUM2, KEY_NUM3, KEY_NUM4, KEY_NUM5, KEY_NUM6, KEY_NUM7, KEY_NUM8, KEY_NUM9, KEY_POUND i KEY_STAR. Aplikacija ne bi smela da pretpostavlja postojanje nijedne dodatne vrednosti. Veličina slova ili višestruko pritiskanje tastera nisu podržani. "Ime" tastera možete dobiti metodom getKeyName().
Neki tasteri mogu imati dodatno značenje u igrama. MIDP za tu svrhu sadrži konstante: UP, DOWN, LEFT, RIGHT, FIRE, GAME_A, GAME_B, GAME_C i GAME_D. Značenje u igri se može dobiti metodom getGameAction(). Veza između kodova tastera i akcija u igri zavisi od platforme, tako da različiti tasteri mogu biti povezani na iste igračke tastere na različitim uređajima. Na primer, neki mogu imati zasebne tastere sa strelicama, dok drugi mogu povezati pokrete sa tasterima s brojevima. Više tastera može biti povezano na istu igračku komandu. Igračka komanda se može ponovo pretvoriti u kod tastera sa getKeyCode() method. Tako se, poimenice, mogu dobiti imena tastera predviđenih za akcije u igri. Na primer sledeća poruka prikazuje ime tastera:
"pritisni " + getKeyName(getKeyCode (GAME_A))Time biste obavestili korisnika da pritisne potrebno dugme iako unapred ne znate na koje dugme se to odnosi.
MIDP opciono podržava pokazivačke uređaje kakvih nema na mobilnim telefonima poput ekrana na dodir ili kuglice. Klasa Canvas sadrži tri metode za obradu tih događaja: pointerPressed(), pointerDragged() i pointerReleased(). Postupak obrade je sličan kao način reagovanja na taster, osim što se prosleđuju dva parametra - x i y koordinate pokazivača.
Prikazani objekat klase Canvas može, iz nekoliko razloga, otići u pozadinu - na primer, zato što je prikazan neki drugi objekat, ili pak uređaj prikazuje neki sistemski dijalog. U tim slučajevima objekat tipa Canvas dobija obaveštenje metodom hideNotify(). Kada se skriveni objekat (ponovo) prikaže, poziva se showNotify().
Specifikacija MIDP 2.0 je najnovija verzija MIDP-a. Ona nasleđuje i proširuje funkcionalnost MIDP 1.0. Pre te verzije, mnogi proizvođači su sopstvenim bibliotekama proširivali MIDP 1.0, budući da napredniji telefoni pružaju mnogo više mogućnosti od osnovnih modela i programiranje s minimalnim skupom komandi postaje previše komplikovano. MIDP 2.0 smanjuje potrebu za namenskim proširenjima. Zasad mali broj uređaja podržava verziju 2.0 MIDP-a.
Pre svega, u novoj verziji MIDP-a pojednostavljena je realizacija aplikacija. Uređaj može pokrenuti MIDlet da bi obradio određeni događaj poput prijema poruke ili sličnog. Značajan je broj novih API-ja. Podržani su i HTTPS, Socketi i dodatna funkcionalnost. Tu su klase za rad sa zvukom, kao i nove komponente grafičkog okruženja. Najznačajnije su klase CustomItem, za pravljenje komponenata za obrasce i GameCanvas, koji proširuje klasu Canvas specifičnim elementima u vezani sa igricama. Klasa Graphics ima nove mogućnosti, od kojih se izdvaja kopiranje dela površine s jednog područja ekrana na drugi. Svi API-ji visokog nivoa su unapređeni i prošireni dodatnim elementima. Klasa Canvas podržava prikazivanje na čitavom ekranu (preko pokazivača napunjenosti baterije i signala mreže) što u prethodnoj verziji nije bio slučaj.
J2ME aplikacije se mogu razvijati na više načina. Standardan je skidnjem razvojni alat firme Sun Microsystems možete preuzeti s adrese http://java.sun.com/products/jtwi/. To je verzija 2.1 Beta aktuelne J2ME palete alatki za bežične uređaje. Jedonstavna je i sadrži veliki broj alatki za razvoj aplikacija za mobilne telefone i slične bežične uređaje. Pomoću nekoliko programčića lako se mogu razvijati MIDleti. Postoji nekoliko test uređaja, od onih koji prikazuju samo dve boje do ekrana u punom koloru. To nisu aparati koji postoje kao fizički uređaji, već prikazuju presek osobina sličnih naprava. Za razvoj programa koristi se J2SE, pa se zatim gotove klase testiraju korišćenjem tih alatki. Integrisana okruženja kao što su Sun One Studio, NetBeans IDE i JBuilder9 podržavaju razvoj takvih aplikacija.
Vodeći proizvođači mobilnih telefona prave sopstvene alate za razvoj programa koji podržavaju specifičnosti njihovih modela. U njima se po pravilu nalazi veliki broj klasa koje odudaraju od standarda. One su uglavnom su nastajale zbog vrlo uskog opsega funkcionalnosti MIDP 1.0, ali i za MIDP 2.0 postoje mnoge dodatne biblioteke koje su u direknoj vezi s određenom platformom.
Sa adrese http://www.forum.nokia.com/ možete preuzeti besplatne alate za razvoj aplikacija za uređajime ove firme.
Nokia Developer's Suite for Java 2 Micro Edition je skup alatki koje pomažu u pisanju Java aplikacija za Nokijine uređaje. To je modularna arhitektura, tako da podržava promene i dodavanje novih alatki. Podržava pisanje MIDleta u stilu alata za brz razvoj, od izrade klasa do aplikacije u celini. Podržani su bezbednosni mehanizmi MIDP 2.0.
Napisane aplikacije se mogu preneti na telefone korišćenjem RS232, IrDA i USB veza, a na servere putem FTP-a. Podržano je i pretvaranje MIDI i Ringing Tone XML datoteka u oblik za korišćenje u Java aplikacijama.
Za razvoj aplikacija neophodno je Java 2 izvršno okruženje 1.4.1 ili novije. Alatke možete ugraditi u postojeći razvojni alat – Sun One Studio Release 4 ili JBuilder9. Aplikacija se zatim može koristiti samostalno ili iz nekog od ova dva okruženja. Korišćenje iz okruženja podrazumeva naknadno uključivane specifičnih Nokijinih API-ja da bi se aplikacije mogle prevesti. Svi alati će se u slučaju Jbuilderu pojaviti u meniju Tools glavnog menija.
Emulatori su, za razliku od Sunovog alata manje ili više realni telefoni. Nokia 7210 je potpuno funkcionalan telefon sa svim opcijama koje ima i fizički uređaj (jedino se ne može razgovarati preko njega). Drugi emulator predstavnik je serije 60, sa osobinama zajedničkim za tu seriju. Postoji veći broj primera sa izvronim kodom u kojima početnici tu mogu naći ideje za razvoj aplikacija.
Mnogi proizvođači telefona takođe omogućavaju besplatno preuzimanje razvojnih alata. Firma Siemens organizuje veliko takmičenje studenata u razvoju originalne aplikacija (igrica ili aplikacija drugog tipa). Dovoljno je da ste student i da vaša aplikacija radi na Siemens telefonu. Konkurs se završava u martu, pa još nije kasno da se pridružite takmičenju. Detaljnije informacije o tome potražite na: http://www.javamasters.org/.
Na Web lokaciji Nokije naći ćete detaljna uputstva za distribuciju aplikacija, a slična mogućnost postoji i za aplikacije namenjene modelima drugih kompanija. Budući da je proizvođačima u interesu da poboljšaju funkcionalnost svojih telefona, plasiraće vašu aplikaciju na tržište utvrđenim kanalima ako ona bude na zahtevanom nivou upotrebljivosti. Kvalitetni programi će bez problema će doći do velikog broja krajnih korisnika. Ukoliko i ne zaradite, unapredićete svoj mobilni uređaj jedinstvenom aplikacijom, što je dovoljno za upuštanje u avanturu razvoja J2ME aplikacija.
Tri primera Java koda za mobilne telefone: javakod.zip (2 KB).